Bejah dečak od možda nekih sedam godina
kad prvi put ugledah golemu pastrmku koju je
moj otac bio ulovio, mušičareći na nekoj brzoj,
planinskoj vodi, što govori uvek različitim glasom.
I dok joj se primicah rukom, misleći da je već
savladana, ta nimalo priprosta beštija poče žestoko
da se trza i giba, kao da je ne dotiče misao
o kratkovečnosti – tek, malo je nedostajalo da me
poseče oštrim perajem; nakon par minuta kada je
već bila mrzovoljna i skoro obamrla, jer škrge
u vrelini tromog popodneva više nisu uvlačile
kiseonik, mogao sam da osmotrim njeno elegantno
telo: pegice živih, vlažnih boja, izbuljene oči,
krljušt srazmerno sitnu; još uvek krkljala je
u svom gospodskom očaju, ne pristajući da je napusti
životni dah; tad u gubici, začudo, primetih još dve
krupne udice što, gotovo urasle u meso, govoraše da se
najmanje dva puta otimala smrti; sećaš se, moj oče,
molio sam te da je pustiš i ti si pristao kada si je
video onako ukočenu i samosažaljivu, kao da u njenim
očima više nije bilo mesta za još jedan zalazak
sunca; zašto mi se uvek iznova u svest vraća prizor
te pastrmke, smrtno uplašene, oče, kralju nad kraljevima?
Možda zato što me je i tvoje lice, dok si, u užičkoj
bolnici krkljao posle trećeg moždanog udara,
podsetilo na mrgodno lice pastrmke što se (kao i tvoje
srce posle toliko gibanja) najzad umirila na udici
bolno zabijenoj u čeljust, a onda najednom oživela,
jednako kao i ti, u mom srcu, u ovim rečima bez dna.
Slika: Big Blackfoot River Photograph - A River Runs Through It by Thomas Schoeller
